Urlanje od sreće

Petak, 24. oktobar

INTERZONE je za nama, utisci se sležu, i taman da nas euforija otpusti – prispeće divnih refleksija muzičara/ki nas nanovo diže i mi se ponovo prepuštamo muzikama Silvera, Pan Amerikana, Kovača, Paranosićke, Damira, Andreja, Maše, Porodice… Kancelarija nam se pretvara u hostel za goste festivala Ulazna vrata – za one goste koji su poželeIi da ostanu par nedelja duže kako bi upoznali naš grad i trknuli do Beograda. Pretvara se u smeštaj za beskućnike i nezbrinute studente. Po ceo dan se mešaju jezici: holandski, španski, nemački, finski, mađarski, engleski i srpski, i mešaju se temperamenti. U crvenoj sobi glumica zagreva glas, prvo pušta neartikulisane zvuke, a zatim artistički deli sa nama špansku pesmu o ženi koja je prvo ubila decu, a potom sebe… Nismo odmah bili upoznati sa sadržajem teksta, ali smo svi od prvog tona bili uzdrmani snagom melodije.

Neva sa vojnicima postavlja montažnu rampu u Pozorištu mladih. Jasmina postavlja izložbu. Andraš nešto petlja oko kablova. Zlatko oznojan donosi CD sa džinglovima i govori nešto o formatima u kojima su snimljeni.

Razmenjuju se informacije, filmovi, muzike, ideje… Pokušavamo da razumemo ijednu finsku rečdok Johana i Hana između sebe nešto pletu. Ubrzo postajemo tužni zbog poređenja uređenosti Finske države u kojoj postoje mnogobrojne nezavisne pozorišne trupe i u kojoj umetnici ostvaruju svoje pravo da se bave umetnošću i od nje žive, sa ovom…

Subota, 25. oktobar

Strepimo kako će publika prihvatiti Ivanin video rad inspirisan Macinom poezijom i njenom potrebom da oslobodi svoje neuobičajeno telo razgolićenošću. Maca je žena, bez formalnog obrazovanja, sa salaša, piše duboke stihove. Maca ima cerebralnu paralizu, teško govori, a svoje poetske trenutke beleži vrhom lakta tipkajući o tastaturu mobilnog telefona. Dvadesetak ljudi koji su došli da sa nama podele premijerno prikazivanje „Skrivena u telu“ – plakalo je. Svi smo plakali. Jedino je Macin momak bio nasmejan i ponosan na Macinu hrabrost da se pred nama razotkrije. Onda nas je obuzeo stid pred Macinom veličinom i istinom i njenim poslednjim tiho i sporo izgovorenim: „Kažete želite mi dobro, ali ne vidite me skrivenu u telu što ne liči na govor“.

Moris moli Ivanu da prestane da radi. Viče da je vorkoholik i da to ničemu ne vodi, da će se razboleti. Ivana te večeri završava u Domu zdravlja. Svi smo zabrinuti.

Nedelja, 26. oktobar

Večeras je bila otvorena radionica plej bek teatra. Voditeljicu radionice smo imali prilike da upoznamo protekle nedelje. Ona je jedna od onih gostiju koja je promenila vibraciju naše kancelarije ogromnim volumenom svoga glasa i mirisima holandske kuhinje. Upoznali smo Pim – ženu Velikog prezimena i Malog rasta. Scensku izvođačicu i kreatorku luda. Doslednu u svojoj autentičnosti, drsku u svom nepristajanju, nežnu u svojoj predanosti. Lažnom učtivošću i kompromisima neka se bave oni koji to žele – njoj ne pada na pamet! Ona kaže za sebe da je zgužvana i da priprema ne Monolog vagine, većMonolog zgužvane. Na svoje dve štake proputovala je pola Evrope i pola sveta, pomalo ironično kaže da nigde nije bila toliko u centru pažnje kao u našoj zemlji- ljudi su piljili u nju zgranuto, tužnjikavo, sažaljivo, iznenađeno… Zar je moguće da jedna osoba sa invaliditetom, jedna drugačija dramaturgija telesnosti toliko vidno može da poremeti uobičajenu recepciju prostora tolikog mnoštva ljudi?

Pim, velika umetnica kratkog imena. Velika pojava u malom gradu!

Ponedeljak, 27. oktobar

U hladnom i prometnom holu Pozorišta mladih, pred osam i po ljudi, onih koji su došli jer ih ne zanima samo umetnost preživanja ručka, razgovaralo se o različitim predstavama, programima i radionicama sa osobama sa invaliditetom koje je Ogledalo realizovalo od 1994. godine. Bojan izgovara glasno, kao da želi da nas probudi iz prisećanja na sve male i velike projekte koje smo uradili sa decom oštećenog sluha, sa mladima sa smetnjama u mentalnom razvoju, sa motornim invaliditetom, sa maloletnim delinkventima, sa decom bez roditeljskog staranja, sa napuštenima..: „Govori ! Ponovi, jer opet hoće da iskrive istoriju“!

Sinoć su se Jeleni tresle ruke dok je izvodila delove poetskog performansa. Imala je temperaturu i bolove u kostima. Njeno bolno stanje pojačalo je izvođenje njenih scenskih radnji. Veče je ispisano krugovima poezije Milese Milinkovićpred skoro punom salom. Krugovi u krugu. I opet u krug!

Marko nam je ispričao svoju životnu priču o tome kako ga je u 16. godini neki tip upucao u glavu, kako je bio u komi, kako je tada ostao bez vida i kako mu je život postao lakši od kad se pojavio softver koji omogućava da se napisano pretvori u glasno izgovoreno, kako voli savremene tehnologije… Posle njegove priče, svi smo još više zavoleli kompjutere!

Večeras je bio sjajan koncert. Opet skoro puna sala. Ivana stalno beleži koliko i kakvi ljudi dolaze na naše programe. Nju ćemo sahraniti uz Vim Mertensonovu „Maximing the audience“! Na stejdžu: Siniša Tucići Alice in Wanderband… Fenomenalno! Sinišina poezija, Alisina postrokerska muzika, Sinišin neponovljiv ples i zagrljaj Slobe Tišme! Taj zagrljaj koji daje snage da se nastavi u borbi za vidljivost nas – drugih i drugačijih!

Utorak, 28. oktobar

Zove Ceca, kaže ima ideju za novi projekat, a nismo se još ohladili ni od prethodnog! Vučemo se po kancelariji skupljajući zaboravljene stvari evropskog porekla. Nestle nam isporučuju malu donaciju „3 u 1“ i iznenađuju nas kutijama čokolade, Bože, kako smo se samo obradovali! Zvono na vratima, ulazi drugi poštar. Uručuje nam paketić. Šta je sad?! Stigao je CD sa muzikom slovenačkog Dazhboga. Da li je to počeo novi INTERZONE? Smejemo se ludački iznemogli od: hostovanja, organizovanja, lepljenja plakata, pisanja, slanja pozivnica, telefoniranja, odgovaranja na mejlove, pres konferencija… „Urlamo od sreće što smo prolazni“*!

* Stihovi Marije Mace Obrovački

Autorka je izvršna producentkinja festivala Ulazna vrata